Kruševljanin Gojko Vlaić, rodjen krajem 18. veka, „uskladjivao je dva oblika iste energije jin i jang“. Pre ostalih u Srbiji lečio je akupunkturom, čak je izumeo i specijalni špric sa tri kruga igala i njime „vidao vatru“ kod ljudi. Valjkom sa iglama potopljnim u „neki rastvor“ uspešno je lečio bolove zglobova.

Gojko Vlajic

Za akupunkturu, drevnu kinesku metodu lečenja ubadanjem igala u određene tačke na površini tela, Istok zna dugo, ali izgleda ne i Evropa. U “Srpskoj porodičnoj enciklopediji” ćete, tako, pronaći podatak da se u Evropi (i to najpre u Francuskoj) koristi od 1928. godine. U Rusiji se prvi put pojavila tačno vek ranije, ali je intenzivno počela da se primenjuje tek 70-tih godina prošlog veka, dok se u SAD aktivno proučava i primenjuje tek poslednjih tridesetak godina.

Sa sajtu Srpskog lekarskod društva saznaćete da se akupunktura u Srbiji pojavila 1934. godine, i to zahvaljujuci dr Milanu Pavloviću (1903-1966), koji je za vreme svog boravka u Francuskoj tokom specijalizacije na ORL klinici Medicinskog fakulteta u Parizu učio i akupunkturu. Njegovo delo "Kineska medicina - akupunktura" je prvi srpski udžbenik koji je ugledao svetlost dana tek 1972. godine, šest godina posle autorove smrti. Nismo imali nameru da se u ovom tekstu bavimo istorijom akupunkture, pa ni na našim prostorima, ali nam je ovakav uvod ipak bio potreban da bismo vremenski situirali priču koja sledi. A ona ima svog konkretnog junaka – to je Gojko Vlaić, „ratnik, trgovac i vidar“ čiji je bogat i raznovrstan život prepoznatljiv u životu Kruševca i okoline još poslednjih godina 18. veka. Učastvovao je u Prvom i Drugom srspkom ustanku, u oslobođenju Janjine u Grčkoj, kao što je i prvi čovek ovog kraja koji je sa stokom, šireći tako svoje poslove ne samo van atara grada već i države, odlazio u Grčku.

I upravo je za svojih izbivanja u Grčkoj, od kaliojotra, učio medicinu. Osim tog znanja, iz Grčke je sa sobom, i to u jednom buretu, preneo i svoju buduću ženu, Grkinju Maru, koja je osim po svojim vrlinama ostala upamćena i po tome što do kraja života nije naučila srpski jezik.

Jin i Jang

Ali je zato njen muž za života učio mnoge stvari, pa i – ranije od ostalih na ovim prostorima - to kako akupunkturom lečiti ljude. I nije se zadržao samo na teoriji...

Gojko je već početkom 19. veka u svom gradu „uskladjivao dva oblika iste energije Jin i Jang“, kako je to zapisao ovdašnji hroničar Milutim R. Jugović. „U to pradedovsko vreme igle su Kruševljanima u bolesti donosile ako ne potpuno izlečenje ono uvek olakšanje. Gojko je znao i u kruševačkom kraju uspešno upražnjavao akupunkturu.“

Ostali su sačuvani čak i podaci da je Gojko koristio poseban špric sa tri kruga igala „čija veličina raste od spoljnog kruga prema unutrašnjem, trećem, čije su igle i najduže“, kojim je „lečio vatru kod ljudi“. Igle je, pri tom, „umakao u neku tečnost, pa bolesnima ubadao onaj deo ruke gde se pipa bilo“. Vlaić je takodje u svojoj praksi koristio i valjak sa iglama različitih veličina koje je umakao u „neki rastvor“. Njime je lečio prvenstveno bolesti zglobova. Očigledno, nije isključeno da je kombinovao drevna znanja sa sopstvenim iskustvima koje je sticao u radu sa pacijentima.

Doduše, i pacijenata je bilo raznih, pa je hroničar zabeležio i ovo:

„Zbog teranja ovog zanata umalo da Gojko nije sasvim nastradao. Posle boja sa Turcima namesti Jovanu Obrenoviću prebijenu lopaticu od djuleta iz turskog topa. No, posle, kad god je Jovana zabolela plećka, naročito posle promene vremena, tražio je vidara da ga veže za noge, pa naglavačke obesi, da upamti svoj posao. U tim trenucima Gojko je leteo sa melemima i masirao Obrenoviću rame da mu bolovi uminu...“

Prošlo je od tada dosta vremena, ali to i jeste bio jedan od razloga zbog kojih smo smatrali da ovu priču treba ispričati i tako je otrgnuti od zaborava.