Neobična sudbina nemačkog
vojnika koji je za vreme Drugog svetskog rata izbegao
smrt. Posle četvrt veka neočekivani susret sa srpskim
spasiocem – od prevelikog uzbuđenja bivši vermahtovac
podlegao infarktu.
Jezero
Ćelije danas |
Ćelije
je jedno od onih srpskih naselja koja više ne postoje.
Ali, za razliku od drugih koja su prosto, iz kojekakvih
razloga, ostala bez stanovnika, ovo je ostalo i bez
svega ostalog. Naime, sedamdesetih godina prošlog
veka, celo selo, sa crkvom i školom, je potopljeno,
a njegovi meštani su bili prinuđeni da se presele
u druga sela. Na mestu naselja koje je ostalo još
samo u sećanjima, izgradjeno je jezero.
Cilj izgradnje jezera, koje je u potpunosti izmenilo
krajolik citavog podrucja, bila je zaštita od “zamuljivanja”
Djerdapske hidrocentrale, ali su stručnjaci u tome
videli i sjajnu priliku da čitav kraj dobije dobru
pijaću vodu.
Preseljena
tri groblja
Jezero
Ćelije danas |
Naravno da je bilo otpora i
drame ljudi koji su trebali da napuste svoja ognjišta.
Uprkos svemu, posipanje brane na Rasini počelo je
1. maja 1973. godine, na 23. kilometru puta od Kruševca
prema Brusu. Gradnja jezera trajala je pet godina.
Zarad brane i akumulacija, na prostoru koji je sada
pod vodom, eksproprisano je 480 hektara zemlje, iseljeno
180 domaćinstava, uklonjene su ili porušene 292 kuće
sa 431 pomoćnom zgradom, a preseljena su i tri groblja.
Ovom izuzetnom tvorevinom promenjena je geografska
karta. Akumulacija je dugačka 11 kilometara i, kada
je napunjena, u nju staje 60 miliona kubnih metara
vode. I služi onome čemu je od početka i bila namenjena
– vodosnabdevanju čitavog kraja.
Samo selo Ćelije ostalo je, posle svih ovih godina,
još samo u sećanjima. Jedno od njih zavredilo je da
se nadje i na našim stranicama.
Potiče iz vremena Drugog svetskog rata, koji je i
ovom kraju doneo dramatične dogadjaje.
Priča nas vraća u sredinu 1943. godine, kada je grupa
rasinskih partizana, upravo kod Ćelija, napala dva
nemačka kamiona sa vojnicima koji su se zaputili po
rekviziciju u Brus. Jedan kamion je uspeo da se izvuče,
dok je drugi uništen u partizanskoj vatri. Izginulo
je sedam Nemaca, dok je osmi nekako uspeo da pobegne
u šumu, gde se krio sve dok ga nije pronašao jedan
seljak...
Događaj se, kako se i moglo očekivati, brzo pročuo,
a posledice po stanovništvo bile su strašne. Nemačka
vojska je u znak odmazde, prema principu sto za jednog
(ubijenog vojnika), streljala 28-29. juna 1943. godine
575-oro ljudi. Njih 324 u Kruševcu i još 251, kao
dopunu, na Banjici.
Epilog u Nemackoj
Žrtava bi, sigurno, bilo i
više, da se nije spasio onaj jedan nemački vojnik.
A o tome šta se desilo tom vermahtovcu, trag je sačuvao
Adam Stošić, kruševački publicista, autor hronika
sela i turističkih i istoriografskih publikacija,
kome su priču posvedočili Djurica Lazić, bivši rasinski
partizan, i medicinska sestra, u penziji, Gordana
Miljojković Bogojević, oboje iz Velikih Kupaca:
“Čudna sudbina je čekala vojnika koji je izbegao pogibiju.
On se krio po okolnim šumarcima, izbegavajući susret
sa ljudima. Ipak, kroz dva-tri dana našao ga je jedan
seljak iz Kupaca iznurenog i obavestio predsednika
kupačke opštine Miloša Bogojevića. Ovaj je odmah u
šumi presvukao Nemca, u seljačko odelo, cezom ga odvezao
do Kruševca i predao nemačkoj komandi. Rajskomandant
Kni mu se zahvalio i obećao punu zaštitu sela.
I, zaista, kada je kroz nekoliko dana počela racija
po rasinskim selima da se skupi dovoljan broj za odmazdu,
Kupci nisu uopšte blokirani i ovo, najveće selo u
Rasini, nije izgubiolo nijednog žitelja u toj nesreci.
No priča o spasenom Nemcu se nije ovime završila.
Ona je svoj epilog doživela u Nemačkoj. Slučaj je
hteo da je Miloševa unuka Gordana, kao medicinska
sestra 1969. godine, u jednoj nemačkoj bolnici lečila
starijeg pacijenta.
Kad mu je, u razgovoru, rekla da je iz Jugoslavije,
iz Kruševca, bolesnik je ispričao svoju dramu u Ćelijama
1943. godine. Iznenađena Kupcanka, koja je znala za
tu priču, rekla mu je da ga je spasio - njen deda
Miloš!
Nemac se silno obradovao i uzbuđeno je zamolio svoju
medicinsku zaštitnicu da mu, po svaku cenu, obezbedi
susret sa spasiocem.
Gordana se dogovorila s dedom, i u određeni dan je
sa svojim pacijentom pošla na železničku stanicu u
susret gostu. Kad je bivši vermahtovac video svog
spasioca, pohrlio mu je u zagrljaj, ali samo što su
se pozdravili, on se od silnog uzbudjenja srušio na
zemlju (inače je bio srčani bolesnik).
Brza intervencija lekara u bolnici je konstatovala
težak infarkt, koji je i bio koban po život Nemca.
Umro je kroz nekoliko dana, ne dočekavši da se gostoprimstvom
zahvali svom spasiocu.
Ostala je samo još jedna priča o čudnim putevima ljudske
sudbine.“
Putevima koji su se ponovo ukrstili posle četvrt veka.
I koji su potvrdili da jedno ljudsko naselje ne mora
da nestane čak ni kada ga potpuno uklone sa svih geografskih
mapa. Trajaće koliko i sećanja na čudesne događaje,
poput ovog.
